Forum za ljubitelje ptica
 
PrijemGalerijaRegistruj sePristupi
Pravila foruma
1. Zabranjeno je vredjanje po bilo kom osnovu
2. Zabranjeno je slati privatne poruke i poruke na forumu u vidu spamova i reklamiranja
3. Zabranjeno je postavljati autorske tekstove a da ne ostavite i link odakle je preuzet
4. Lazno predstavljanje i koriscenje tudjih identiteta kao i dupli nalozi
5. Koristiti vulgarne izraze
6. Krsenje privatnosti tj postavljati podatke trecih lica bez njihove dozvole
7. Mogucnost slanja privatnih poruka dobijate posle 20te poruke na forumu
8. Oglasavanje na forumu je strogo zabranjeno, osim u delu predvidjenom za to (za oglasavanje morate da ispunite uslov od 20 poruka na forumu a onda se javite administratoru foruma)
www.sekcija-pticara.rs
Od skora smo postali oficijelni forum sajta sekcije pticara Subotice pa sve ujedno pozivam da posete sajt
http://www.sof.rs/
Zvaničan sajt SOF-a

Delite | 
 

 Divlja živina!

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Jansen



Broj poruka : 9
Datum upisa : 19.02.2013
Godina : 44
Lokacija : Divljana- Negotin

PočaljiNaslov: Divlja živina!    Uto Mar 05, 2013 7:33 pm

Preuzeto iz~

UKRASNE KOKOŠKE-3
PATULJASTE RASE-1
Autori
Vera Rösch & Miroslav Timotijević


DIVLJA POSTOJEĆA FORMA

Biologija divlje živine sa krestom, koja je današnja postojeća forma živine, nije samo korist i uzgoj rasne živine, nego ima i velike interese kod ptica i ljubitelja prirode. Dominantnost domaćeg petla u izgledu i ponašanju je delom od divljeg petla i može se razumeti samo kroz bazu njegovog postojanja.

Poznavanje preko pojave fotografija i proučavanje života divljeg petla sa krestom je odlučujuće u razumevanju naše domaće živine. U naučnom istraživanju ptica, petao sa krestom relativno je kasno zauzeo svoje pravo mesto. Dok su još Carl von Linné u svom delu "Fauna suecica" 1746 godine, Gmelin 1788 godine i Buffon 1776 godine, opisivali domaću rasnu živinu, po prvi put se spominjala divlja živina u značajnom delu "Historie naturelle generale des Pigeons et des Gallinaces" (Amsterdam 1813-1815) od C.T.Temminck-a. Temminck je začetnik teorije o rasnom petlu (Gallus giganteus), koji je kasnije u daljem tekstu još bolje opisan.
Darwin (1809-1882) daje informacije o tako zvanom rasnom petlu u svom delu "Postojanje rase prirodnim uzgojom", iz 1859 godine, ali bez pouzdanih dokaza. Tek po opisu rase francuskog naučnika Sonnerat-a 1781 godine, poznat je tek otkriveni divlji petao (Sonnerat petao), i svrstan u formu domaćeg postojećeg petla. Temminck je 1813 u svojoj knjizi "Prirodna priča golubova i rasa živine" naznačio Bankiva petla kao izlaznu formu razvoja domaćeg petla.
Ovu tezu podržala je studija o izučavanju tri primerka Bankive, koje je francuski naučnik Lechenault doneo sa Jave u pariski prirodno istraživački centar.
U zoo-sistemu živina sa krestom svrstana je u sistem ptica (Galliformes) u jedinstenu grupu (Gallus), u podgrupu fazana (Phasianinae).

Od Bankiva petla (G.gallus), Linné 1758, razlikovao je pet podgrupa:
1-Java Bankiva petao, G.gallus bankiva, Temminck 1813;
2-Birmenski Bankiva petao, G.gallus gallus, Linné 1758;
3- Pra indijski ili Murghis Bankiva petao, G.gallus murghi,
Robinson i Kloss 1920;
4-Tonkin ili Jabouilleis Bankiva petao,G.gallus jabouillei,
Delacour i Kinndeas 1928;
5-Burmanski Bankiva petao, G.gallus spadiceus, Bonnaterre 1791.

Ostale živine sa krestom su:
Sonnerat-ili siva kresta, ili petao iz džungle, G.sonneratii, Temminck 1913;
Lafayett petao, ili braon petao sa krestom, ili cejlonski petao, G.lafayetti, Lesson 1831;

Petao sa repom u obliku vila, ili zeleni petao sa krestom, ili Java petao iz džungle, G.varius, Shaw i Nodder 1798.

Svih pet podgrupa zauzimaju specijalno mesto među fazanima.
Tipično za tu rasu je skoro golo lice, mesnata kresta na glavi, rep koji se sastoji od 14-16 pera u obliku vila, izdužena srpasta srednja pera u repu kod petla.
Sve ženke, vrsta živine sa krestom, su vidljivo manje. Kokoškini ukrasi na glavi su manji.


BANKIVA PETAO





Petao, težina: 800 do 1300 grama, ženka 500-740 grama. Kresta na glavi je zubasta. Vratna kresta je karmin crvene boje. Ušne minđuše su bele do crvene boje (u zavisnosti od područja). Očni iris je narandžasto-crvene boje. Kljun je braonkast.
Boja nogu je uglavnom šifer (boja škriljca) plava, a redko da imaju zelenkastu do žućkastu boju. Perje na glavi, vratu i sedlu, kod petla, je zlatno-crvenkaste do zlatno-žute boje sa tamnim prugama na vratnom perju. Perje na leđima i ramenima je purpurno crvene boje do purpurno braon sa narandžasto-crvenom bojom na sredini i sa žuto-braon okvirom.
Na krilnom prekrivaču nalazi se široka crna traka sa plavo-zelenim sjajem. Unutrašnja zastava krila je crna, a spoljnja kesten braon boje. Donja strana i rep su crne boje sa metalnim sjajem, a na po nekim mestima ima braon okvir ili fleke.
Vratno perje kod kokoške je braon-žuto sa crnim poljem na sredini. Vratna kresta je braon-crvena. Prsa su blede crveno-braon boje. Donja strana, uključujući i butke, je sivo braon boje.
Boja bademastog perja je mat tamno braon sa finim crnim pukotinama i svetlim prugicama. Repno perje je crno-braon.
Nalazi se u: iza Indije, istočno pre Indije, na području Himalaja, na Sumatri, Javi, Borneu, Celebes-u, Timor-u i velikim i malim ostrvima Sunda.
Te četiri podgrupe su definisane po osobinama boja i tačkama glave.





SONNERAT PETAO (Gallus sonneratii)





Osnovna boja je srebrna (kao jedina od četiri divlje vrste petla sa krestom). Petao ima jedinstvenu strukturu perja na vratnoj kragni, krilima i trtici. Svako pero je više puta vezano sa svojom dužinom i okruglastim rogatim listovima. Drška pera je na tom mestu zadebljana i ima narandžasto-crvene fleke. Rogati listići su žuto bele boje. Prsno perje, koje se produžava do butki, identično je u formi vratnog perja.
Ta neubičajena forma prsnog perja do danas se nije pojavila kod domaćeg petla.
Mužjak na gornjem delu prsiju i gornjem delu leđa ima sjajno sivo perje sa krajevima purpurno-crvene do žute boje. Na sredini leđa, donjem delu prsiju, na stomaku i butkama ima sivo perje sa prugicama koje je uokvireno sa zlatno zelenom do zlatno sivom bojom.
Perje na krilima i repu je plavo-zelene boje. Ušne minđuše su bele na golom crvenom licu.
Kokoška je manja. Gornja strana je braon boje, a donja sivo-bele boje. Glava i vratna kresta su bele boje. Tamni znakovi se nalaze na krilnom i repnom prekrivaču. Prsno, trbušno i perje na butkama ima tamniji okvir na skolo beloj osnovi.
Sonnerat živina mitari se u leto na delovima vrata i sedla. Takođe gube duga repna pera, a kreste postaju manje. U jesen između mitarenja, mužjaci zamenjuju kraće okruglasto perje sa šarenim perjem koje je rogato lisnato, vezano na pertlu.
Nalazi se u južnoj Indiji, naročito u pred indijskim visokim planinama.

LAFAYET PETAO (Gallus lafayettii)





http://www.youtube.com/watch?v=npmGeXVuNTY&feature=player_embedded

Slično kao kod Sonnerat petla, i Lafayet petao ima dugo i špicasto ukrasno perje na gornjem delu prsiju, osim toga na vratu i sedlu. On nema srebrni faktor u perju i rogatu lisnatu formu perja, kao i "pertla vezivanje". Boja kreste je narandžasto- žuta, a struktura je samo malo nazubljena. Očni iris je biserne boje.
Ušne minđuše su crvene boje. Vratno perje je žuto- braon boje, uokvireno sa crnim prugama. Ukrasno perje na prednjem delu vrata je tamno crveno- braon, kao što je prsno, leđno, rameno i perje na prekrivaču krila. Tu je svako pero uokvireno sa zlatno- braon bojom.
Repni prekrivač je sjajne crno-plave boje uokviren sa crvenom bojom, a ostala pera u repu su bez sjaja. Petao ima veoma svetle, skoro bele noge.
Vratno perje kod ženke iste je boje kao kod petla, samo što su pojedina pera šira. Donja strana prsa do butki je uokvirena, a noge su braonkaste boje.
Nalazi se na ostrvu Cejlon, po starim podacima na indijskom kopnu i na Javi, (po opisu J.E.Gray 1830 i A.Brehm-a 1882).
Prvi uvoz u Evropu bio je 1874 godine u londonski zoo-vrt. Kukurikanje petlova izgledalo je "muzički". Ukrasno perje kod mužjaka razvija se tek u drugoj godini života.

PETAO SA REPOM U OBLIKU VILA
(Gallus varius)






Naučno značenje ove grupe ,varius' odnosi se na one promenjive osobine glave i perja, različito od drugih sorti.
Petlova kresta nije zubasta, već glatka, oblika polu meseca. Baza mesnate kreste je svetlo plava, prekinuta sa purpurno-crvenim poljem, preko toga je zelenkasto-plava, a na kraju je violet i purpurno crvena. Značajno upadljiva je samo jedna vratna kresta, hrom žute boje, koja prelazi u crvenu do plavo-crvenu boju.
Njegovo Nemačko ime u prevodu znači petao sa repom u obliku vila. Mužjak ove sorte, u poređenju sa druge tri sorte nema 14, nego 16 crnih, zeleno sjajnih pera za upravljanje u repu. Rep je pljosnatiji u odnosu na druge Gallus sorte.
Vratno perje, kod mužjaka, izgleda krljušasto, sjajne žuto-zelene boje na crnoj osnovi. Vratno perje je toliko dugo, da ide preko leđa i skoro do kraja krila. Na ramenima nalazi se crno-žuto uokvireno perje. Perje na sedlu i u repu, inače je crno, a okvir perja je slamno žute boje. Donja strana je mat crne boje. Noge su boje mesa do sivo- bele. Očni iris je svetle žute boje.
Posebno za vreme ljubavnog plesa petlovi pokazuju lepe boje. Petao sa repom u obliku vila je najlepši divlji petao. Kao jedini iz Gallus sorte, petao živi u jednom braku.
Nalazi se na ostrvu Java, na pojedinim ostrvima grupe Sunda i jugoistočnoj Kini. Interesantno je da je petao sa repom u obliku vila uzet u obzir kao dominantan predak živine sa krestom.
Pitanje je interesantno, da li je divlja rasa sa osobina ravne kreste bez zubaca i jedinstvene-samo jedne vratne kreste, krljušastog perja na vratu i prednjem delu leđa, dugog perja donjeg dela leđa i trtice crne boje sa čelično plavim ili zelenim metalnim sjajem, dominantna izlazna forma današnje boračke rase živine.
Ta teorija nije potvrđena, ali takođe nema verovatnoće kao ne potvrđena hipoteza postojanja izumrle velike rase petlova, Gallus giganteus.

Opis sve četiri vrste

Ponašanje živine sa krestom u divljini još uvek je relativno malo poznato. U njihovoj tropskoj domovini, živina koja živi u džungli se potpuno adaptirala. Žive u visokim travama i žbunovima. Hrane se insektima, termitima, bubicama, larvama, puževima, korenjem, bobicama, lišćem, travom, pelcerima, itd.
Osim Gallus varius-a divlja živina sa krestom živi poligamo, to znači jedan petao sa 4-6 kokošaka. Mužjak čuva i brani svoju teritoriju za vreme nasada. U po nekim gnezdima od prilike izlazi podjednako mužjaka i ženki, to je biološki važno zbog dovoljnog broja mužjaka i opstanka rase.
Naučnici su uvek bili začuđeni dobrim letom divlje živine sa krestom. Oni brzo i spretno lete, kao i fazani. Da bi ubrzali let puno mašu krilima. Kada su u opasnosti trče kraćim putem i sklanjaju se u šipražje. Posle nasada sastaju se u grupe od 50 primeraka. Kad sviće, i pre zalaska sunca idu u potragu za hranom.
Kukurikanje divljeg petla je isto kao kod domaćeg petla, samo mu je ton malo višlji. Kraj kukurikanja izgleda kratak kao "pisak". Proučeno je razmnožavanje kod Bankiva živine. Za razliku od domaće kokoške, divlja kokoška kad snese jaje ne kokodače, da ne bi otkrila svoje gnezdo.
Gnezda prave na skrovitim mestima. Snesu od 5-7 jaja. Retka je pojava naći 9 jaja u gnezdu. Boja ljuske jajeta je bela do roze krem boje. Težina jajeta je 30 grama. Pilići izlaze posle 21 dan. Boja pilića je maskirna boja. Pilići starosti jednu nedelju već mogu da koriste krila, a od 10 dana starosti mogu da lete i sleću.
Kvočke su izvanredne majke. Uče mladunce pokretima tela i specifičnim kvocanjem prilikom traženja hrane i upozorenja na opasnost. Početna hrana malih pilića sastoji se od insekata i njihovih jaja. Termiti mekanih kožica i mravi su im naročito važni zbog bogatstva belančevina. Mladi petlići dobijaju pravi glas u starosti od 2,5 meseca. I posle nekoliko meseci porodica se potpuno ne razdvaja. Do sledećeg proleća cela porodica provodi noći na drveću. Familija se razdvaja tek kada stasaju novi mužjaci i počnu da osnivaju svoju teritoriju.
Ponašanje petla sa repom u obliku vila razlikuje se od ponašanja ostale divlje živine sa krestom. Tek u drugoj godini života mužjaci su plodni. Boja ljuske jajeta je izabel boja. Često se u prirodi može naći podmladak dobijen od ukrštanja Sonnerata i Bankiva petla. Gallus varius (petao sa repom u obliku vila) ne ukršta se sa drugim sortama.
Držanjem u volijerama dobijeni su mešanci od domaće živine i Gallus variusa. Stanovnici Indonezije su ih obožavali zbog jakog i dugog kukurikanja.
Na sledećem mestu dolazi diskusija o postojanju naše domaće živine: da li je Bankiva petao jedina postojeća forma, ili dolaze i ostale tri divlje sorte živine sa krestom, kao pretci.
Pored ovih poznatih sorti, postoje i žive još ne poznate sorte živine sa krestom, i skoro izumrla sorta koja se može uzeti u obzir za izlaznu formu boračke rase živine.
Osim spomenutog od W.Deteringa, u pogledu na Gallus varius, priložene predpostavke ove rase, može da se doda forma kreste, vratne kreste i struktura perja u dominantan proces. Postoje radovi od Hertwich-a (1936), Jull-a (1940) i Hutt-a (1949), koji kažu da su tri druge Gallus sorte učestvovale u dobijanju postojeće forme domaćeg petla.
Naučnik Hahn je 1896 godine potvrdio da se indijska divlja živina plodno parila sa domaćom živinom.
Nije jasno u kojoj kombinaciji, kojoj količini, iz kog razloga, u kom pogledu, u kojem području, i u kom vremenu je genetska baza Gallus rase bila dominantna. Za hipotetičko učešće Gallus giganteus-a postoji više faktora za priču i promenu hipoteze kao odlučujući momenat za dokaz. Tako je po prvi put tvrdio Temminck-i (1813) u njegovoj spomenutoj knjizi, da je postojao veliki petao divlje sorte.
I ta "pra-teorija", na žalost, ne može se podkrepiti ni jednim dokazom. Ovo se može samo naučno dokazati, ali samo onda ako postoje fosili kao dokaz.
Ta teorija je 1890 godine preuzeta od L.Wright-a u "The illustrated Book of Poultry"-(Ilustrovana knjiga živine), i godine 1909 od R.Houwink-a iz knjige "De Hoenderrassen in hunne formen en Kleuren".
Opis pun fantazija o velikom petlu može se pronaći u knjizi C.A.Finsterbusch-a (1929), "Cockfighting all over the world" (Život pevčeva svuda u svetu). Knjiga još više upućuje na hipotezu o izumrlom velikom petlu. Takav je opis dao i holanđanin C.H.Th.van Gink, o legendarnom "pra-petlu".
Ilustrovan je petao sa grubim kostima, dugim vratom, ispupčenim leđima, nisko držećim repom bez pera za upravljanje. Glava je bila slična ptici grabljivici. Kresta na glavi je bila u obliku mahune. Vratna koža je bila slična Malaien petlu.
U njegovom realnom radu "Cockfighting and Game Fowl" (Život i borba pevčeva), piše A.Atkinson (1938), Gallus giganteus nije jedina dominantna rasa iz koje su postale današnje domaće rase živine, već da su se uključile i stare boračke rase Malaiena i Asila dobijene od Bankiva divlje živine.
Postojanje velikog petla pokušao je da dokaže W.van Wulften-Palthe 1973 godine. Tvrdio je da je Malaien tip, koji je živeo od prilike 1.600 godina pre Hrista, bio izlazna forma za sve boračke rase živine. Tu tvrdnju podržao je i genetičar R.Gleichauf, koji je 1954 godine napravio jaku razliku između Malaien i Bankiva tipa.
Možda je zbog toga postojanje domaćeg petla izvedenog iz Gallus forme, najverovatnije kao i ranije priče, hipotetička sorta Gallus gigantus-a.


UKRASNE KOKOŠKE-3
PATULJASTE RASE-1
Autori
Vera Rösch & Miroslav Timotijević
Nazad na vrh Ići dole
Jansen



Broj poruka : 9
Datum upisa : 19.02.2013
Godina : 44
Lokacija : Divljana- Negotin

PočaljiNaslov: Re: Divlja živina!    Uto Mar 05, 2013 7:34 pm

Preuzeto iz~

UKRASNE KOKOŠKE-3
PATULJASTE RASE-1
Autori
Vera Rösch & Miroslav Timotijević


KULTIVISANJE DOMAĆE ŽIVINE

Arheološkim ispitivanjima pronađeni su fosili dominantne forme divlje živine sa krestom stari 4.000 godina. U iskopinama Mohenjo-Daro (starog naroda indijske doline) pronađeno je bogatstvo dokaza na pečatima, Mackay 1938.
Na osnovu pronađenih više pečata predstavljena su dva boračka petla, prvi kao Sonnerat, kasnije, po Gander-u 1953, i drugi, petao iz crvene džungle.
Verovali su da određenu živinu mogu da prepoznaju na zemljanim figurama, koje su pronađene u istom području. Pronađena je figura petla i slomljena figura kokoške sa malom krestom. Ispitane pronađene kosti imale su veličinu kao kosti divlje živine. To predpostavljaju Sewell i Guha 1931.
Dužina butne koske pronađene u Mohenjo-Daro, iznosila je 103 mm, kod divlje forme je samo 69 mm, kod današnjeg domaćeg petla prosečna dužina je 115 mm.
Taj stari narod iz indijske doline dao mu je ime "petao". Predpostavlja se da su ih prvo gajili zbog borbe pevčeva, a tek kasnije zbog mesa i jaja. Od prilike 1.500 godina pre nove ere, počelo se sa gajenjem domaće živine. Tako je spomenuto u zapisu "Atharaveda" i "Yajurveda", da je živina bila ponosna i hrabra, a takođe dobijala nagrade.
Najverovatnije je na početku petao služio više za religiozne obrede, prinošen kao žrtva raznim bogovima. Tako je 1.000 godina pre nove ere bilo zabranjeno živinsko meso za ljudsku ishranu.
Na srebrnoj novčanoj kovanici princa Punjab-a od Sophytesu-a u severozapadnoj Indiji, pojavio se godine 300-te pre Hrista, petao sa vidljivo izraženim čmar prstom. Simbolična veza sa palminim drvetom, čiji je otisak pronađen na tom srebrnom novčiću, do danas nije otkrivena.
Tek u 15 i 16 veku pre Hrista domaća živina je dospela u Egipat preko mora. U grobnici Tutankamona oko 1.350-te godine pre Hrista, Carter je 1923 godine pronašao glinene ostatke sa slikama petla.
Oko 100 godina pre Tutankamona, u analima Tutmosisa II. (1480-1447 pre Hrista) spominjala se ptica koja je svaki dan nosila po jedno jaje. Čudno je da je u egipatskoj priči nestao kućni petao, sve do vladavine Ptolemer-a iz vremena 320-te pre Hrista. Da li se radi o religioznim predpostavkama, ili o Sonnen kultu, može samo da se nagađa.
Veoma rano petao je iz severozapadne Indije prenešen u Persiju. U spisima Zarathustra (7./6. godina pre Hrista) opisan je petao kao čuvar dobra u borbi protiv zla. Zbog kukurikanja u ranu zoru i javljanja novog dana, bili su ponosni na njega.
Po pisanju Hahn-a (1896), petao je tada važio kao jedna vrsta sata koji je merio vreme, po kom' su se ljudi upravljali. Najverovatnije su u 9-tom veku pre Hrista preneli domaćeg petla u Euphrat-Tigris područje u Mesopotamiji.
Godine 1950 Mallowan je pronašao grnčariju iz 800-te godine pre Hrista sa slikama živine. Tu su bili naslikani ljudi ispred kamenog oltara sa petlom kao žrtvom. To je bilo opisano 1853 godine od strane Layard-a. Po učenju Zarathustra, kao i u religiji Medera, petao je bio opisivan kao "visoko dostojanstven".
Domaći petao je pronađen u 6. veku pre Hrista u području sredozemnog mora na keramičkim ukrasima. Proširenje domaćeg petla u Maloj Aziji bilo je u 6. veku. Sigurno je da je tu već i ranije bio poznat, zbog borbe petlova oslikane na pronađenoj keramičkoj vazi iz 560-te godine pre Hrista.
U zapisima pesnika Theogenis-a 530-te godine pre Hrista, spomenut je petao. Stari Grci su u to vreme poznavali domaćeg petla, takođe i u grčkim kolonijama. Na kovanom novcu Himere na Siciliji (481. godine pre Hrista) nalazio se petlov grb. Da li su petlovi u Himeri bili korišćeni za borbe, ili su označavali plodnost, da li su korišćeni za ishranu, ne može se sa sigurnošću tvrditi. Na kovanom novcu na jednoj strani bio je petao, a na drugoj kokoška.
Na drugom kovanom novcu iz tog vremena vidi se slika petlova na oltarima sa žrtvenom vatrom, a to je verovatno bio verski obred u čast nekog njima znanog boga. Mi znamo o borbi petlova iz Dardanusa u Troas-u i Lyci-i, po pronađenim slikama na grnčariji. Metalni novac sa Krete iz Phaistos-a, i grčka literatura dokazuje da su grci pre postanka Persije znali za domaće petlove.
U Aristotelovim delima (445-385 godine pre Hrista), često se spominjao petao. Borba petlova je u to vreme bila omiljena zabava. Borbe su se održavale u Atini, a bile su organizovane od strane gradskih starešina. Petao je bio nosilac simbola svetlosti i zdravlja, a to je preuzeto iz istočne kulture.
Mi znamo iz originalnih izvora da je filozof Sokrat godine 399-te pre Hrista, pre svoje nesretne smrti (umro je uzimajući otrov), bogu Eskulapu u znak zahvalnosti na dotadašnji život, prineo petla kao žrtvu.
Ljubavni ples petla bio je erotski simbol muškosti, tako da su momčići po nekad dobijali živog petla na poklon. Najverovatnije da je zato dečak Ganymed sa petlom u ruci bio otet od boga Zevsa.
Postoji izvesna povezanost između reči za petla "Kokotte" (Dirne) i "cocotte", u smislu ili u grešci pisanja.
Tada je postojala živina sa dobrom nosivošću jaja. Iz toga se može zaključiti da su koke nosilje bile simbol plodnosti. Zbog toga jevreji za vreme svadbe stavljaju petla i kokošku ispred mladenaca. Kod srba u nekim krajevima je običaj kad mlada dolazi u kuću mladoženje, jedan od svatova kida glavu petla i baca pored ograde domaćina. Taj verski obred simbolizuje plodnost.
Pronađen je sanduk iz trećeg veka pre Hrista (Aphendrika na Kipru) sa kostima živine. Po tome se može zaključiti da je i tada egzistirala tovna živina.
Po ispitivanju Bate-a 1956 godine, kosti su bile tako kratke, da živina nije mogla ni da leti, ni da služi za borbu.
Domaća živina u antičkom dobu imala je više značenja:

1. Žrtvena živina i kult ptice, u vezi sa verskim božanstvima;
2. Plodnost i simbol lečenja, vezano za bolesti;
3. Korisna živina, za dobijanje jaja (malo se koristilo meso);
4. Korišćenja petlova za borački sport;
5. Kukurikanje petlova ujutru, koristilo je kao vrsta sata budilnika i za označavanje vremenskog perioda u toku dana;
6. U doba starih rimljana za proricanje sudbine (budućnosti), a najviše vezano za pobede ili poraze u ratovima.

Najstariji pronađeni dokazi su zemljani ćupovi sa reljefima iz 500-te godine pre nove ere, a potiču iz grčke kolonije Lokroi Epizephyrioi u Kalabriji.
Kasnije se pojavljuju slike pevčeva, tj. na metalnom novcu iz Cales-a u Campagna. Posle 268. godine pre Hrista, može se zaključiti iz ponosnog držanja da se radilo o boračkim petlovima.
Petlovi su rimljanima služili za proricanje sudbine.
Proricanje budućnosti "oraculum ex tripudio" bilo je na sledeći način: "Nekoliko pevčeva je stavljano u jedan kavez i posmatrano prilikom hranjenja. Ako pojedu svu hranu, to je bio dobar predznak, ako ne pojedu svu hranu, onda je znak bio loš. Međutim, vlasnici su ih držali dugo bez hrane, da dobro izgladne, pa tek onda davajući hranu proricali sudbinu. Na taj način skoro uvek je takvo proricanje sudbine bilo pozitivno, a vlasnici dobro nagrađivani. Mnogim rimskim piscima bila je smešna forma proricanja sudbine" (F.E.Zeuner "Priča o domaćim životinjama", 1963).
Takvo proricanje sudbine bilo je u drugoj polovini 4. veka pre nove ere, a ceremonije su bile pre početka radova na njivama, pre ratnih pohoda, itd.
Od P.Claudius-a Pulcher-a, rimskog imperatora potiče izreka "Pusti ih da piju, ako neće da jedu". Iznerviran sporim uzimanjem hrane od strane pevčeva, bacao ih je ljutito u more. Za inat, bio je poražen u borbama na moru 249. godine pre nove ere.
Pored proricanja sudbine, rimljanima je živina služila za ishranu. Poznavali su više vrsta boja. U to vreme bela živina bila je prinošena kao žrtva egipatskom bogu Anubis-u, pa su i rimljani to praktikovali kod svojih bogova, a povremeno i za hranu lovačkim sokolovima.
Boginja noći, po opisu Ovid-a (43-18 god. pre nove ere), darivana je žrtvama samo crne živine.
Rimski pisci Varr-o i Columell-a, pisali su tada o držanju živine. Petlovi su se kljukali kao guske, da bi brzo dobili u težini. Kokošku su nasađivali uvek samo za vreme punog meseca i sa neparnim brojem jaja, zbog boljeg izleganja pilića. Kokošinjac je bio blizu kuhinje, ali nije imao nikakve veze sa toplotom, već da bi kuhinjskim dimom uništavali insekte u njima.
Kao najbolje nosilje jaja, pisao je Columell-a, bile su crveno- braon kokoške sa crnim krilima i crnim repnim perjem. Nije poznato da li je bilo kastriranja pevčeva zbog boljeg tova, ili je bilo zabranjeno klanje živine (po zakonu Lex famia sumpturia). Ukus živinskog mesa natopljenog u vino, hvalio je i pisac Horaz.
Fosilni ostaci živine pronađeni su u severnim Alpima, a datiraju iz mlađeg kamenog doba. Pojedini naučnici sa tim se ne slažu, već predpostavljaju da su kosti tek kasnije dospele u te iskopine.
Fosilni ostaci su pronađeni i u Danskoj (Degelbol 1939). Pronađene su šnale u obliku petla sa srpastim repom, od strane Wagnera 1908 godine u Oberrhein-u i Schäffer-a 1930. godine u Ohligen-u, području Elsass. Ti ukrasi potiču iz vremena 500 godina pre Hrista. Ovo nisu pouzdani dokazi na ranije držanje domaće živine u severnim Alpima, jer to može da bude i figura divljeg petla.
Ali, tačno je da je narod Kelti iz vremena La-Tene, u prvom veku pre nove ere poznavao i gajio domaću živinu. Pronađeni dokazi o kulturi Kelta to 100 % potvrđuju.
Najverovatnije da je tada živina prenešena iz Italije u severne Alpe gde su živeli Kelti.
U delu Cesarsa "De Bello Gallico", 100 godina pre Hrista, opisano je držanje živine kod Kelta naroda u Britaniji, pre osvajanja od strane rimske imperije.
Za vreme rimske vladavine u današnjoj Engleskoj, živina se koristila samo kao simbol kulta- žrtvovanju bogovima. U iskopanim grobnicama pronađen je skelet čoveka u sedećem položaju, a između nogu skelet petla.
U dolini reke Rajne, Švajcarskoj i Austriji prilikom iskopavanja pronađeni su fosilni ostaci živine. Može se zaključiti da je germanski narod domaću živinu preuzeo od rimljana.
Devetnaesti vek se smatra začetnikom standardizovanog uzgoja domaće živine.


UKRASNE KOKOŠKE-3
PATULJASTE RASE-1
Autori
Vera Rösch & Miroslav Timotijević
Nazad na vrh Ići dole
Marjan

avatar

Broj poruka : 1557
Datum upisa : 25.02.2011
Godina : 39
Lokacija : Pirot, R. Srbija.

PočaljiNaslov: Re: Divlja živina!    Pet Mar 08, 2013 7:44 pm

LAFAYET PETAO (Gallus lafayettii)







SONNERAT PETAO (Gallus sonneratii)






fotografije sa neta

_________________
Pravda je spora ali dostižna.

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Divlja živina!    

Nazad na vrh Ići dole
 
Divlja živina!
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» divlja patka gluvara
» Vorverk živina !!!
» Divlja patka krdza (Anas crecca)
» Živina na platnu!
» Patuljasta kokinkina...

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Avikultura :: Ptice :: Ukrasna Zivina-
Skoči na: